Ja i Mesec

Osećam se čudno. Mesec na neobičan način deluje na mene. "Ma, šta priča ova, je li poludela?", pitate se sada, ali verujte mi na reč, ovih dana ja sam mesečevo dete. Sutra je pun Mesec, danima pre toga mogu da osetim njegov uticaj. Danju nisam pri sebi, ne funkcionišem, jedva čekam noć, tišinu, mir i šansu da budem sama sa svojim mislima, da čitam Anais Nin, da pustim mesečevu svetlost da uđe kroz prozor, da spavam kasno, posle svih, da pišem, a reči, misli, ideje naviru kao lude, ne staju, ne mogu da spavam, pored sebe imam beležnicu i grozničavo zapisujem sve što mi pada na pamet, da ne zaboravim.
Mesec se povezuje sa ženom, sa osećanjima, brigom, materinstvom, nežnošću, ali i sa promenom raspoloženja, ćudljivošću...Astrologija mi je "mračna" nauka, nisu to meni čista posla, ali mi je veoma zanimljivo kada u nekim tumačenjima prepoznam sebe, ne umem niti želim da to objasnim, nije ni bitno.
Odavno sam dobila "dijagnozu" (bljak, to zvuči kao da sam obolela) hipersenzitivne osobe. Mi, kao takve, osećamo SVE, svaku vibraciju, negativnu energiju drugih ljudi, imamo veoma snažnu intuiciju i svakako smo osetljivi na promene vremena, na klimu i podležni smo uticaju Meseca.
Ludo je, znam. Kako bi vi objasnili činjenicu da u vreme punog Meseca moja kreativnost i energija dostižu svoj pik? Tada mogu biti neobično mirna ili ludački hiperaktivna. Ovog puta sam strašno nervozna i puna ideja i misli koje mi ne daju mira, čitam, pišem neprestano, do te mere da zapostavljam druge poslove. Privremeno, kratko ludilo. I sviđa mi se, uživam i želim da iskoristim ovaj fenomen do maksimuma.
Obožavam da zurim u pun Mesec. Želim da se kupam u njegovim zracima, hoću da budem blizu vode, u noći, što mračnijoj. Želim da nosim samo komplikovane parfeme, naročito Mitsouko, da se oblačim u crno, da slušam Joni Mitchell i njen mirni glas, da nosim bisere, palim sveće i da čujem crkvena zvona usred noći. Hrana me trenutno ne zanima, hoću da živim na kafi, keksu i ratlucima...o, da, i na vodi, puno vode, da se opijam tom čistom, kristalnom tečnošću, da se kupam stalno, da mi ruke budu u njoj....
"Ponovo sam se zaljubio u tebe...", rekao mi je sinoć dragi. Vidim da mi lice sija kao da iznutra iz mene izbija neka bela vatra, oči su mi neobično svetle i sjajne....dan me ne zanima, čekam da prođe i da zagrlim noć, mrklu i crnu...
Sve ono što je obično, svakodnevo, rutinski mi smeta, opterećuje, dosadno je. Meni? Meni, koja volim svoju rutinu i moj mali, mirni život?!

Ako primetite da se neko u vašoj okolini čudno ponaša, da nije pri sebi, da gori do belog usijanja, da preteruje, da plače ili se ludački smeje, da peva ili tužno zavija, setite se da možda i ta osoba prolazi kroz privremeno ludilo, koje će proći i sve će opet biti kao i pre....uh, jedva čekam....ok, ne baš...