Protekla nedelja je bila pravo zatišje pred buru koju očekujem već od utorka, 11. septembra. Moja starija kćer tada počinje sa školom i ostalim aktivnostima. Pravo da vam kažem, jedva čekam, dosadilo mi je leto i dojadilo mi je da stalno tražim načine da zabavim decu i da se trudim da im ne bude dosadno. Nedostaje mi akcija, jurnjava, učenje, priredbe, dečiji rođendani. Nedostaje mi buka i graja iz škole preko puta nas. Volim nove početke, ma kakvi oni bili.
Evo nekoliko stvarčica koje želim podeliti sa vama, možda vas inspirišem, možda vam ulepšam dan, u svakom slučaju činim onako kako sam obećala u prethodnom postu , a to je da pišem potpuno iz srca, lično, otvoreno, životno, sa što više kadrova iz moga života:
~ I dalje svako jutro započinjem voćem. To je moj doručak. Subotom, kada je inače ovde pijaca, nakupujem: pomorandže kojima smo ovde okruženi, nektarine, jabuke, banane- zrele i zelene (da bi u međuvremenu sazrele i bilo baš kako treba), grožđe, kruške. Napravim svoju kombinaciju, strpam u blender sa vodom i mutim dok ne dobijem smoothie. Naravno, količinski to mora biti dovoljno da me kalorijski "pokrije" do ručka. Nema gladovanja. Vidim da i moja deca preferiraju da dan započnu voćem, što me čini veoma srećnom.
~ Jako se radujem početku jeseni. Jutra su napokon svežija i zlatom obojena, sve nekako drugačije miriše: na zrelo voće, na lišće koje se polako suši i opada, na zemlju i oblake. Ujutru rado otvaram prozore, jer nema više one nesnosne vrućine, pogledam u suncem umijenu i još uvek zelenu baštu i udahnem vazduh ispunjen lepotom. Volim nagoveštaj jeseni...Za mene jesen znači...obećanje.
~ U poslednje vreme kuvam intuitivno. Ranije nisam mogla ništa da skuvam bez recepta, ne zato što nisam umela, već mislim da je to zbog nedovoljnog samopouzdanja i poverenja u sopstvenu veštinu. Naime, intuitivni kuvari veruju da će ono što kuvaju ispasti dobro, veruju u svoje znanje, imaju poverenja u to da će sastojci, ukoliko su sveži i kvalitetni, bez mnogo obrade i dodataka, sami po sebi kreirati jedno malo gastronomsko čudo. Takođe, shvatila sam da se najlepša jela kuvaju onda kada kuvamo baš ono što u tom trenutku jako želimo da jedemo. Ja sam žena na misiji, kao što sam već to spomenula u prethodnom postu-moja misija je jednostavnost i prirodnost u svemu, a najviše u ishrani. U čast tome, kupila sam danas na pijaci neverovatno lepu i svežu blitvu i slušajući moje telo, njegove trenutne potrebe (a, htelo je nešto zeleno)- napravih utešnu čorbu od blitve, onakvu kakvu kuva moja majka. Bojala sam se da deca neće hteti da je probaju, ali ne samo da su je probale, već su je pojele u slast što mi je naravno pružilo najveće zadovoljstvo.
Konkretnog recepta nemam, čak mislim da je on suvišan kada su u pitanju čorbe, salate ili supice. Uzela sam šargarepu i isekla je na kolutove, jedan manji luk i dve čena belog luka, krompir oljušten i isečen na kockice. Sve sam to propržila na malo maslinovog ulja. Dodala sam blitvu (oko 200 grama), opranu i seckanu i nju pržila par minuta zajedno sa povrćem. Nalila sam sve to vrelom vodom i dodala pileću kocku. Sve se to lepo krčkalo jedno 20 minuta. Malo bibera i to je to. Servirala sam sa nadrobljenim feta sirom preko. Ide lepo uz kiselu pavlaku, takođe.
~ Pre neki dan sam odgledala jako simpatičan, francuski film na HBO kanalu koji toplo preporučujem. Zove se "Svaka druga nedelja i pola raspusta" . Radi se o dečaku i devojčici koji moraju da se nose sa posledicama razvoda njihovih roditelja: tužan, sladak, dirljiv i smešan, gledala sam ga sa starijom kćerkom koja bukvalno nije disala sve vreme dok je trajao. Naravno, stalno me je zapitkivala i tražila potvrdu (i obećanje) od mene da se ja i njen tata nikada nećemo razvesti. Deca! Ovaj film je još jedan dokaz da je francuska kinematografija mnogo realnija i kvalitetnija od holivudske.
~ Da li vam se nekada desilo da vam u život uđe osoba za koju ste sigurni da vam je na neki način "poslata odozgo" i to baš u trenutku kada prolazite kroz neke promene ili onda kada posebno krenete da se interesujete za nešto novo, pa onda bukvalno ne možete da stignete da se sa tom osobom ispričate, da podelite sve ono što mislite, a oni momenti "i ja isto! i ja isto" postanu toliko česti da vam se prosto učini da ste pronašli srodnu dušu? Zar to nije divan osećaj? Lepo je kada razgovarate sa nekim, a ta osoba vas ne gleda kao da ste sa druge planete, ona razume o čemu govorite, nije potrebno da objašnjavate niti da joj se pravdate. Lepo je to...
Želim vam lep vikend. Uživajte, smejte se i pokušajte da vas tuđa negativnost ne dotiče.
No comments:
Post a Comment